Za Tobom ću, Gospodine, kada je cesta laka i kada uz put cvjeta radost, ali i onda kada se nad moj život spuste oblaci i srce više ne zna kamo krenuti. Za Tobom ću i kada drugi zastanu. Ostat ću uz Tebe kada se nađem pred svojim križem. Neću Te moliti samo da ga ukloniš, nego da mi pomogneš nositi ga i da kroz njega budem još bliže Tebi. Za Tobom ću kroz tišinu noći. I tada ću vjerovati da je Tvoja ruka nada mnom i da me vodiš, premda ne vidim kamo. A ako padnem, podigni me nježno. Ako zaplačem, ostani kraj mene. Ako zalutam, izgovori moje ime i vrati moje korake k sebi. Ne idem za Tobom zato što poznajem sve puteve koji su preda mnom. Idem za Tobom zato što poznajem Tebe. Dovoljno mi je znati da me ljubiš i da moje srce uz Tebe nije samo. I kada jednom dođem do kraja svoga zemaljskog puta, kada utihnu svi moji koraci, želim da iza mene ne ostanu samo riječi da sam vjerovao, nego tragovi da sam doista išao za Tobom. Tada više neće biti straha, ni pitanja, ni umora. Ostat će samo Tvoja ruka u mojoj ruci i posljednji korak koji neće biti kraj, nego dolazak. Jer cijeloga sam života govorio: ”Za Tobom ću, Gospodine.” Daj da na kraju svega mogu reći: ”Za Tobom sam išao kroz sunce i oluje, kroz radost i suze, kroz padove i ustajanja. Nisam uvijek znao put, ali sam znao Tebe. Nisam uvijek imao snage, ali Ti me nisi ostavio. Sada su moji zemaljski koraci završili. Gospodine, otvori mi vrata. Dolazim kući.”