”Imala sam kolegicu koja me u svakoj prilici zavjerenički odvlačila u stranu i u pola glasa mi govorila što misli o osobi koja je upravo napustila prostoriju”, piše Jutarnji list (2019.). I premda takvu praksu osuđujemo, često se i sami slično ponašamo: govorimo o ljudima koji trenutno nisu tu. Svi to osuđujemo, ali, nažalost, svi to radimo. Ako bezazleni, usputni trač, preraste u širenje glasina i lažnih informacija, onda to postaje ozbiljan problem. Tada takvo ponašanje treba biti i sankcionirano. Ne smijemo se služiti Talianovim zakonom : ”Oko za oko, zub za zub.”(Mt 5,38-42), ali to ne znači da trebamo zauzeti pasivan stav. Ako do nas dođu tračevi, ne širimo ih dalje, nego ih zaustavimo. To možemo postići na jednostavan način: kad se bude negativno pričalo o osobi nastojmo reći nešto pozitivno o njoj. Time ćemo tračerima pokvariti užitak. Na duge staze, jedino tako možemo utjecati na njihovo ponašanje. Iako je primamljivo, nikad ne uzvraćajmo na tračanje pokretanjem novih tračeva, jer time samo pogoršavamo situaciju. Ono što ne možemo o nekome reći dok smo s njim, ne kažimo ni kad ga/je nema. Nek bude jasno, onaj koji trača druge, jednog će dana za to morat i odgovarati.