Budući da Bog sve zna, kakvog smisla ima izlagati mu svoje muke i moliti ga za pomoć. On ih zna i ne treba mu ih ponavljati. Što na i reći? Mnogi kršćani postavljaju si ta pitanja i na kraju ‘uvenu’ i nemaju više blizak odnos s Bogom. Onda se okreću drugim oblicima duhovnosti koje nemaju veze s Njim, i u kojima mu se više ne obraćaju, nego su okrenuti sebi i bave se sa sobom. A kršćanska molitva se živi s pogledom na Krista. ”Nikad nisam sama: moj Krist je uvijek sa mnom, On moli u meni i ja molim s Njim”, napisala je mlada karmelićanka sv. Elizabeta od Trojstva svojoj poglavarici s. Germaine, na kraju svog života. Njoj će prenijeti tajnu koju joj je Gospodin poručio: ”Ne govori ti kao Petru: Ljubiš li me više nego ovi? (…) nego ti kaže: Daj da te ljubim više od ovih.” Tako njezina poglavarica dobiva novi poziv unutar svog poziva karmelićanke: pozvana je usrećiti Boga dajući mu se ljubiti, vjerujući da je njegova ljubav jača od svih njenih lutanja, jer će ljubav znati ponoviti što će ona zaboraviti po svojim slabostima. Ne smatrajmo Boga kao neku vrstu ‘Deus ex machina’. Bog je puno bolji od toga! U njegovom srcu postoji ‘pretinac’ gdje pohranjuje naše molitve. Bog ih ‘pamti’. U mojoj Africi nije bilo ulica ni kućnih brojeva, ali postojali su pretinci. Za svakoga. U njima je bilo pohranjeno sve naše. Samo naše. I kad je vrijeme dozrelilo, s vremena na vrijeme, kad je trebalo, On je pogledao u njih i izvukao ono što je za nas bilo najvažnije i najpotrebnije, ne bi li nam pomogao. Čini mi se da je u Porto-Novu broj mojeg pretinca bio 256, a u Adjarri 2. Ne sjećam se više najbolje tih brojeva, ali On ih pamti. U tim pretincima nalaze se sve moje tajne. U njima je sve moje. ‘Daj mi samo da te ljubim, i ne trebam više ništa”, molio je sveti Ignacije. To i ja ponavljam svaki dan. Ne odustajmo zato od molitve Bogu ‘koji sve zna’, upravo zato što sve zna. Kakvog smisla ima moliti se nekome koji ništa ne zna o nama? Tko bi želio pričati o svojim problemima s nekim tko nas ne poznaje i koga mi ne poznajemo?