”Opasanih bokova, s obućom na nogama i sa štapom u ruci” (Izl 12,11) Bog je tražio od Izraelaca da se ne ”usale” u Egiptu, da budu spremni krenuti doma. I nama Bog kaže isto - da se ne navežemo na sigurnosti, na ”udobna mjesta”, da ne budemo ”usidjelice”, nego ljudi koji sanjaju put. Nismo ljudi koji se drže kuće, nego narod ”opasanih bokova”, spremni za put… Nije nas stvorio da budemo robovi sebe ili bilo koga, da se zadržavamo u navikama, strahu i komforu. Pozvao nas je na promjenu. Ne gubimo vrijeme, ne gledajmo unatrag, ne prebirimo po promašajima, po ”loncima zatočeništva”. Sjećanje može biti dar, ali i zamka. Ako ja ne predamo Bogu, zarobit će nas. Naši jučerašnji neuspjesi trebaju postati početak puta bez povratka. Ne čekajmo idealne uvjete. Neće se sve poklopiti. Trebat će krenuti u ”noći”, kad je najteže.