Možda je to jedna od najtiših molitava običnoga čovjeka. Nije to pohlepa, nije zahtjev za raskoši, nije želja da se ima sve. To je samo srce koje zna da može izdržati još malo, ali ne beskrajno. Srce koje ne traži obilje, nego predah. Ne traži bogatstvo, nego da mu ne nedostaje ono najnužnije. Ne traži život bez križa, nego malo snage da križ ne padne ravno na dušu. ”Ne daj mi siromaštva ni bogatstva: hrani me kruhom mojim dostatnim” (Izr 30,8). To je mjera onoga koji ne želi živjeti u suvišku, ali ne može živjeti ni u stalnom manjku. Jer manjak ne osiromašuje samo novčanik, već malo-pomalo umara pogled, stisne riječi, zatvori čovjeka u brigu i učini da se i nada počne štedjeti. Isus nije prezreo tu ljudsku potrebu. Nije rekao gladnima da im je dosta vjera, nego im je dao kruha (usp. Mk 6,41-42). Nije od čovjeka tražio da se pravi jak dok mu sve nedostaje. On zna da duša ima svoje dubine, ali i tijelo svoje granice. Zato je u Očenašu ostavio jednostavnu molitvu: ”Kruh naš svagdanji daj nam danas” (Mt 6,11). Ne kruh za gomilanje, nego kruh za danas. Ne želim sve, nego ono bez čega ne mogu. Gospodine, ne trebam puno, ali znaš da trebam više nego što imam. Daj mi ono što mi nedostaje da ne otvrdnem, da ne zavidim, da ne izgubim blagost. Daj mi dovoljno kruha, dovoljno mira, dovoljno ljubavi i dovoljno snage da ostanem čovjek.