Često govorimo o nadi kao o nečemu lijepom – ona nas podiže i daje nam snagu. Ali postoji nešto što rjeđe kažemo: nada zna i boljeti. Boli zato što nam nije svejedno. Dok se nadamo, čekamo da se nešto promijeni, da netko dođe, da bolest popusti, da se odnos popravi, da molitva bude uslišana. I svaki dan u kojem se ništa ne dogodi može nas ponovno zaboljeti. Zato se ponekad čini da bi bilo lakše prestati se nadati. Kad više ne bismo očekivali, manje bismo se razočarali. Ali tada bi zatvorili i svoje srce. Kršćanska nada nije sigurnost da će se dogoditi upravo ono što želimo. Neće svaka molitva biti uslišana onako kako smo zamislili, niti će se svaka zatvorena vrata otvoriti. Kršćanska nada kaže nešto dublje: ”Ne znam što će se dogoditi, ali znam kome sam povjerio svoj život.” I vrlo važno: jedno je nadati se određenom ishodu, a drugo je nadati se Bogu. Možda će doći trenutak kada više nećemo moći moliti: ”Bože, nadam se da ćeš učiniti ovo.” Ostat će samo: ”Bože, nadam se Tebi.” To je ispravna nada. Ona ne drži u rukama rješenja, ona drži Božju ruku. Zato nada nije uvijek osmijeh. Ponekad nada plače. Ponekad se jedva drži. Ponekad može samo šapnuti: ”Isuse, još sam ovdje.” Kad više ne znamo što očekivati, kad ne znamo kako će završiti ono kroz što prolazimo, možemo moliti: ”Isuse, ne znam čemu da se nadam, ali nauči me nadati se Tebi.” Jer kršćanska nada nije obećanje da će sve završiti onako kako želim. Ona je sigurnost da, što god došlo, nećemo kroz to morati prolaziti bez Njega.