”Silna mi je tuga i neprekidna bol u srcu” (Rim 9,1-5), piše Pavao Rimljanima. Osjeća tugu i bol zbog svojih sunarodnjaka koji nisu prihvatili Isusa iz Nazareta kao Mesiju. Sve je svoje snage Pavao stavio u službu evanđelja, trpio i svašta proživio zbog svojeg prianjanja uz Isusa; ljudi su ga potvarali i progonili, bičevali i kamenovani … najljepše što je imao dao je svojima, a oni su mu okrenuli leđa. I to ga je boljelo. Jako. Boli i nas kada nas naši ne razumiju i više nas ne žele, boli nas kad oni za koje smo sve žrtvovali, i kojima i dandanas želimo samo dobro, više ne mare za nas. Bili smo im dobri kada su nas trebali, ali danas je za njih to završena priča – više nas ne slušaju, i ne žele imati posla s nama. Nemilosrdno. Kada vidimo kolika naša djeca, braća i sestre, muževi i žene idu lošim putem, kako upropaštavaju sebe i one oko sebe, srce nas boli. Osjećamo se jadno i nemoćno jer ih ne možemo skrenuti sa zlog puta. Sjetimo se da je i s Učiteljem bilo isto: ”K svojima dođe, i njegovi ga ne primiše.” (Iv 1, 11) On je ”otresao prašinu s nogu” i nastavio dalje, ali mu sigurno nije bilo svejedno. Ni nama ne može biti. Da se utješimo znamo si reći: oni nas ni ne zaslužuju. Međutim, ”neka nam ne dodija činiti dobro” (2 Sol 3,13). ”Dao sam ti dušu, srce sam ti dao. Ništa više nemam, al’ mi nije žao.” (A. Slavica) Unatoč svega, nastavimo istim žarom. Nastavimo činiti najbolje što znamo.